Nasledna prava vanbračnih partnera – da li vanbračni partner može da nasleđuje?
Vanbračna zajednica je u domaćem zakonodavstvu u načelu izjednačena sa bračnom zajednicom, te vanbračnim partnerima pripadaju sva prava koja uživaju i bračni partneri, a najveće odstupanje od ovog pravila nalazimo u sferi naslednog prava.
Odnos bračne i vanbračne zajednice polazi prvenstveno iz Ustavne odredbe i njegovog 62. člana, koji propisuje izjednačenost ove dve vrste zajednice života. Ovu ustavnu odredbu dalje razrađuje mnoštvo zakona poput Porodičnog zakona i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji u svojim odredbama prate stav Ustavotvorca o izjednačenosti bračne i vanbračne zajednice.
Oprečno tome, važeći Zakon o nasleđivanju primenjuje drugo shvatanje, te uskraćuje vanbračne partnere prava na zakonsko nasleđivanje. Konkretnije, Zakon ne sadrži odredbu da se vanbračni partneri ne mogu međusobno nasleđivati, ali on precizno nabraja koji srodnici čine nasledne redove, pri kojem nabrajanju se ne spominju bračni partneri. Slova Zakona o nasleđivanju drže se i sudovi prilikom odlučivanja u stvarima iz nasledno materije, te u praksi neće pozivati vanbračne partnere kao zakonske naslednike.
Da li to znači da vanbračni partneri uopšte ne mogu međusobno da se nasleđuju?
Odgovor na to pitanje je – ne. Srpsko zakonodavstvo poznaje dve vrste nasleđivanja – zakonsko, u kome zaostavština pripada zakonskim naslednicima svrstanim u nasledne redove po stepenu srodstva i testamentalno nasleđivanje, odnosno nasleđivanje po volji ostavioca, koji je pre smrti sačinio testamenti i njime raspolagao imovinom za slučaj smrti. Sačinjavanje testamenta je pravni posao koji karakteriše visok stepen autonomije volje, te zakonodavac ne ograničava krug lica koja se mogu pojaviti kao testamentalni naslednici. Jednostavnije rečeno, ostavodavac ima pravo da svoju imovinu ostavi bilo kom licu u slučaju svoje smrti, pa to samim tim može biti i njegov vanbračni partner.
Kada je reč o sačinjavanju testamenta, neophodno je pomenuti i pravni institut nužnog dela. Naime, ostavodavac prilikom testamentalnog raspolaganja ne može da povredi nužni deo zaostavštine na koji polažu prava zakonski naslednici. Nužni deo zakonskih naslednika iznosi polovinu od dela koji bi im pripao u slučaju zakonskog nasleđivanja. (Na praktičnom primeru: ukoliko jedan od vanbračnih partnera ima samo jedno dete kao zakonskog naslednika, nužni deo deteta iznosio bi pola zaostavštine, te bi samo samo drugu polovinu mogao da ostavi vanbračnom partneru putem testamenta)
Zbog neophodnosti poštovanja nužnog dela prilikom testamentalnog nasleđivanja, vanbračni partneri često pribegavaju drugim pravnim institutima kojima rešavaju svoje imovinske odnose – ugovorima o poklonu, kupoprodajnim ugovorima ili onim najpopularnijim – ugovorima o doživotnom izdržavanju.
U uporednom zakonodavstvu, sa posebnim osvrtom na zakonodavstva evropskih država, mogu se susreti različita rešenja tematike nasleđivanja vanbračnih partnera. Neka zakonodavstva priznaju određena nasledna prava tzv. „registrovanim“ vanbračnim zajednicama, neka kao uslov zahtevaju duže trajanje takve zajednice, dok neke nasledna prava vanbračnim partnerima garantuju onda kada oni imaju zajedničku decu. Generalno posmatrajući, možemo reći da su uporedna rešenja različita, ali je primetan liberalniji pristup problemu od onog koji ima naš zakonodavac.
Za kraj, sažetak problema i njegovog rešenja glasio bi: Vanbračni supružnici nisu zakonski naslednici. Mogu da se nasleđuju testamentom. Pored testamenta, svoje imovinske odnose mogu urediti i drugim ugovorima – ugovorom o poklonu, kupoprodajnim ugovorom, ugovorom o doživotnom izdržavanju… Koje od konkretnih rešenja je najbolje, mora se sagledavati od slučaja do slučaja, a rešavanju ovako kompleksnog pitanja najbolje je pristupiti uz stručnu pravnu pomoć.
